Konceptualni okvir
Standardni radni odnos – definisanje posla koji se obavlja na tipičan (klasičan) način, tj.
- sa punim radnim vremenom (puno radno vreme),
- na neodređeno vreme
- na određenom mestu, obično stacionarnom, odnosno u preduzeću,
- tokom određenog, konkretnog radnog vremena u kom je zaposleni dužan odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca (podrazumeva ograničeno trajanje radnog vremena određeno radno vreme),
- pod strogim nadzorom poslodavca,
- uglavnom u timu, u saradnji sa drugim licima,
- uz zadržavanje pune socijalne zaštite koja proističe iz odredbi zakona o radu.
Nestandardno zapošljavanje – suprotno od tradicionalnog oblika rada. Primena uslova rada i njegova organizacija koji se razlikuju od pravila koja važe za tipičan radni odnos, tj.
- nepuno/skraćeno radno vreme (npr. polovina, jedna trećina punog radnog vremena),
- određenog vremenskog trajanja,
- na promenljivom (fleksibilnom) radnom mestu, koje zahteva kretanje, organizovano na nekonvencionalan način (virtualno, na daljinu, u kući izvršioca),
- bez određivanja konkretnog radnog vremena, na osnovu sistema zadataka (projekata),
- uz obezbeđivanje autonomije i fleksibilnosti rada, slobode obavljanja dužnosti zaposlenih,
- u najvećem broju slučajeva u izolaciji, sam, bez strogog nadzora poslodavca,
- zaobilazeći neke ili sve elemente socijalne zaštite utvrđene zakonom o radu.
VAŽNO
Sadašnje odredbe radnog zakonodavstva sve više počinje da karakteriše fleksibilnost, individualizacija i deregulacija. One moraju da prate kretanja u realnosti i da odgovore izazovima savremenog tržišta, posebno sve većoj konkurenciji, globalizaciji, modernosti, promenljivosti i nepredvidivosti pojava.
***
Povećanje fleksibilnosti zapošljavanja i popularizacija nestandardnih oblika rada opravdano je činjenicom da dolazi do naglih promena koje utiču na tržište rada. To je dokazala pandemija COVID-19, koja je iznenada popularizovala rad na daljinu. Drugi primer su ekonomske krize. Tada se zadržava zaposlenost, ali sa nepunim/skraćenim radnim vremenom, da se ne bi povećala nezaposlenost. Savremeni izazov je razvoj savremenih telekomunikacionih tehnologija, digitalna transformacija i industrijska revolucija, koja se sastoji od dominacije uslužnog sektora, automatizacije, elektrifikacije i robotizacije. Tradicionalnu kulturu rada zasnovanu na hijerarhiji, formalizaciji i strogom dodeljivanju zadataka počinju da prate nestandardni oblici zapošljavanja koji se odnose na deljenje znanja, saradnju, decentralizaciju i rad usmeren na zadatke.
Radnik – lice koje je u zavisnom odnosu kod poslodavca, izvršava rad na određeno vreme, za koji dobija fiksnu naknadu i nalazi se pod posebnom zaštitom odredba zakona o radu. Zakon o radu Republike Srbije ne daje definiciju radnika, već samo zaposlenog, ali prepoznaje lica koja su radno angažovana kod poslodavca kada definiše pojam poslodavca, s obzirom da poslodavac može da zapošljava ili radno angažuje jedno ili više lica.
Zaposleni – lice koje obavlja proizvodnu ili uslužnu delatnost (rad) za drugu stranu na osnovu ugovora kojim se utvrđuju međusobna prava i obaveze, ustanovljene samostalno, u skladu sa interesima obe strane. Prema Zakonu o radu Republike Srbije to je fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca.
Samozaposleni – lice koje vodi individualnu delatnost za svoj račun i snosi sopstvenu odgovornost, sarađuje sa jednim subjektom i obavlja poslove koje mu je poverio; u stvari, samozaposlena osoba deluje kao zaposleni, iako je formalno preduzetnik.
Informisanje – odnosi se na dostavljanje podataka od strane poslodavca kako bi se zaposlenima, preko njihovih predstavnika, omogućilo da se upoznaju sa predmetom i ispitaju ga.
Konsalting/konsultacije – je razmena mišljenja i uspostavljanje dijaloga između poslodavca i zaposlenih koje zastupaju njihovi predstavnici.
Usluge – definicija sektora neproizvodne ekonomske aktivnosti koji se zasniva na pružanju specifičnih beneficija ili zadovoljavanju potreba; usluge mogu biti javne (npr. zdravstvena zaštita, obrazovanje, javna bezbednost) ili privatne (komercijalne).
Socijalni dijalog – celokupni međusobni odnosi između poslodavaca i zaposlenih u odnosu na pitanja vezana za radne odnose, ostvarivanje ekonomskih i socijalnih sloboda i prava, materijalnog, socijalnog i ekonomskog položaja zaposlenih i poslodavaca i uslova njihovog života i rada, razvoja kulture pregovaranja, podsticanja mirnog rešavanja kolektivnih radnih sporova i drugih važnih pitanja koji se odvijaju na različitim nivoima (kompanijski, regionalni, industrijski, nacionalni, međunarodni) i vode se na različite načine (npr. informisanje, konsultacije, sporazumi), prilagođen specifičnoj situaciji i potrebama obe strane; proces formalne ili neformalne interakcije koji ima za cilj postizanje konsenzusa.
